Седео је тихо за кафанским столом…

Седео је тихо за кафанским столом,

Напољу се спремала проклетиња нека,

Седео је сам са својим болом,

Седео је сам, око њега нигде човека…

Туга је разарала његово тело,

Срце је болело,  душа се стегла,

Највише од свега га је болело,

Зашто је од њега побегла…

Летео је са њом до звезда,

Отварао врата Раја због ње,

Остала је само празнина нека,

Попут увеле руже пустињске…

Веровати више неће никада,

Љубави која за њега је недостижна,

Очима жене која га са чежњом гледа,

Тако нежна и тако брижна…

Седео је сам за својим столом,

Гледао чашу са презиром у очима,

Седео је сам са својим болом,

Док се на очи навлачила тмина…