Голубица бела…

Ноћ је била без звезда, тмурна,
ветар је миловао уснуле гране,
са неба су кренула осећања бурна,
осећао је у себи, да ће срце да му стане.

Док је стајао тихо уз прозорско окно,
на трем је слетела голубица попут земаљског праха,
осетио је нешто у души тужно, болно,
нешто га је због ње остављало без даха.

Гледала га је оцима пуним наде,
желела је да свије уморна крила,
желела је живот без издаје,
Да му преда живот без страха.

Желела је да постане део њега,
да му постане део тмине и ноћи,
да му доноси радост са брега,
да му покаже колико ће да га воли моћи.

Али живот је овај велика одисеја,
Препун тајни и мистичних препрека,
Није увек предивна орхидеја,
понекад постане и трњина нека.

Одлетела је од њега бела голубица,
одлутала је са срушеним сновима својим,
остаће сама своја, усамљена сањалица,
Заувек спојена са пределима небеским…