Мој је лук, а не ваш…

Живела једна жена, зла, презла, и умрла. За собом није оставила ни једно доброчинство. Зграбише је ђаволи и бацише у ватрено језеро. А њен анђео чувар стао и размишља неће ли се можда сетити неког њезиног доброчинства, па да Богу каже. Сетио се и рекао: она је у врту исчупала лук и дала га просјаку.

А Бог му одговори: „Узми,“ рече, „онај исти лук, па јој га пружи у језеро нека се прихвати за њ, а ти онда вуци, и ако је извучеш из језера, нека иде у Рај, а ако се лук прекине, нека жена остане где је и сад.“

Потрчао анђео жени и пружио јој лук: „На,“ каже, „жено, прихвати се да те вучем.“

И он почео опрезно вући, и већ ју је био готово целу извукао, али у то спазише остали грешници у језеру да је вуку напоље, и сви се стали хватати за њу да би и њих с њом извукао. Али је жена била зла, презла, те се почела ногама ритати:

„Мене вуку, а не вас, мој је лук, а не ваш.“

Али тек што је то изрекла, а лук се прекине. И паде жена у језеро, и онђе гори све до данас. А анђео њен заплака и отиђе…