Опроштај као Божији благослов…

Вечито сама…
23. август 2017.
Беле стазе ( одломак из романа)…
25. август 2017.

Man praying by a cross at the beach while the sunset for another day.

Опроштај, опростити…

Именица, глагол, како год, лако је дефинисати, али како применити…

Данас је време великих турбуленција, када више као друштво, као људи не знамо где више идемо, на коју страну да се окренемо. Издаје, страх, неизвесност на све стране. Млади без будућности, стари без компаса, све у свему, колективно лудило. Да ли се на крају тунела налази светлост, да ли можемо да се изборимо са ситуацијом у којој смо се нашли. Тамна страна живота нас шиба са свих страна, ми покушавамо да стојимо усправно на животном ветру, и то постаје све теже и теже…

А још кад нам неко нанесе бол, како се борити против тога? Како опростити, како погледати у очи, како сићи у дубину своје душе и од срца и душе рећи, у реду је, нема проблема…

Како нема проблема, кад проблем и те како постоји. Немир у души, бол у срцу, не желиш да опростиш а са друге стране не примаш смирење. Шта онда урадити? Како поступити, на коју страну животног пута кренути…

Опростити, али како? Да ли је лако опростити? Моје мишљење је, да онај ко каже да је то лако, и те како заварава себе и друге. Али, није и немогуће. Не, то сигурно није. Треба човек да сиђе у дубину свога срца, и да проба, макар механички у прво време, да опрости. Временом, молитвом све долази на своје место…

 

Као и све, и опроштај се може вежбати. Најлакше опраштамо нашим ближњима, нашој деци. Ма шта урадили, уз њих смо, и поред тога што смо у тренутку заиста тврда срца, веома брзо им опраштамо. Лекција број један…

Лекција број два, када супружник опрашта супружнику. Теже је, али није немогуће. Временом, долазимо до ступња да можемо опраштати и нашим ближњима, нашој широј породици, пријатељима, блиским и даљим, нашој фамилији. Схватамо колико то у ствари није тешко, али и даље смо под тешким бременом опроста…

На крају, смогнемо снаге да опростимо и онима који су далеко од нас, који нам и нису пријатељи, могло би се чак рећи и непријатељи. Опроштај као навика временом улази у наш карактер, и формирамо се као богољубиве личности. Кад можемо напором своје снаге да опростимо и највећим непријатељима, видимо, осетимо колико смо близу Богу…

Понекад ми се чини да опроштај непријатељу дође њему као казна, као чаша жучи коју мора испити…

Ни Бог не оставља своје мале после свих тих подвига, труда, муке ако могу и тако да кажем. Бог шаље благослов преко породице, преко наших живота, доноси мир и спокој у наше душе, и схватамо колико је велики, колико је добар и милостив, колико је уз нас и кад нам буде било веома тешко, кад будемо били сами и остављени уз свих….

Некада давно, на завршетку једног дела мог школовања, опростио сам се са једним човеком  у не баш пријатељским односима, који су се граничили са мржњом. Годинама ме је, кад год би се сетио њега, изједало семе зла према том Божијем бићу. Некако, после силних мука и напора, почео сам да се молим за њега, наравно, као што сам већ рекао, некако механички и без неког посебног смисла. Палио сам за њега свеће „ реда ради“, и „јер се тако ваља“, и то је трајало једно време. Наравно, Божија промисао је много више од мене ситног и малог. Догодила се једна несрећа која нас је спојила чудним путевима Господњим. Од тог тренутка, мржња је нестала као руком однесена, постали смо искрени пријатељи, могу рећи чак више од тога, у смилу браћа у Христу. Како си велики, Господе, како си велики и препун љубави…

Свако може тумачити свој живот и водити га како он сматра да је најбоље, и може кренути којом он хоће страном животном аутопута. Ово је било само моје размишљање, моје животно искуство, и знам само још да Бог никога, али никога и никад не напушта на овом свету, ма ко то био, само стрпљиво стоји уз њега и чека кад ће отворити врата свог срца за Њега…

Нека вас све драги Бог чува…

Оставите одговор