Тишина…

Тишина…

Увек тишина и празна соба, а то ју је терало на сузе и сећање на успомене…

Стезало би је у грудима док јој и срце плаче…

Знала је само једно…

Да мора обрисати сузе пустити музику и заборавити све..

Музика је била њен спас и њен ослонац…

Знала је да ће једног дана бити срећна…

Само је остало оно увек исто питање…

Када…

Снежана Нина Арсић