Бескрајна љубав и милосрђе Божије према човеку…

Свети Амфилохије, епископ Иконијски, земљак, друг и пријатељ св. Василија Великог и св. Григорија Богослова, високо образован, описује следећи потресан догађај…

Бејаше један човек којим овлада страст блуда, он је врло често падао у тај грех, али је исто тако и често прибегавао Богу покајничким сузама и молитвама. После покајања, побеђен навиком, он е опет грешио. Али је опет, после пада, одлазио у цркву, падао ничице пред ионом Господа Исуса Христа, плакао и говорио: „ Господе, смилуј се на мене; уклони од мене страшно искушење! Заробљен чемерним уживањем, ја сам сав у ужасним ранама…“…

Дуго времена он је тако радио: није престајао грешити, није престајао ни кајати се. Једном он даде завет пред иконом Спаситеља: „ Господе, ево од овога часа тебе призивам за јемца да никада више нећу учинити грех. Само Те молим, Благи, опрости ми оне грехе које учиних од почетка па све до сада…“…

Но, иако је дао такав завет, оп поново праде у грех. И тада, по већ укорењеној навици, он иде у цркву, баци се лицем на земљу, и стаде плакати, ридати, преклињати Господа да се сажали на њега и пружи му руку помоћи, јер нема снаге да се отргне из гадног сладострашћа…

Док се он тако молио и плакао, ђаво, видећи да никако не успева да га победи, пошто све његове греховне замке овај покајник кида и уништава чврстом надом у милост Господњу, јави му се у видљивом облику. Ушавши у цркву у облику човека, и ставши крај врата, сатана се обрати икони Господа, Спаситеља нашег, и громко повика: „ Шта је то између мене и Тебе, Исусе Назарећанине? Твоје сажаљење је непојмиво и неумесно! Зашто Ти примаш тог блудника, прљавка, који је сав од ногу до главе оскрнављен? Та он Те сваки дан обмањује, потсмева Ти се, презире Твоју власт, безочно нарушава закетву којом Ти се заклео… Зашто га у пепео не претвориш? Шта још чекаш и попушташ му? Због чега Те онда називају Праведним Судијом? Ти својевољно гледаш на поједине људе! Нема правде на суду Твоме…“…

Тако говораше ђаво, и из уста му од јарости сукташе пламен. А кад он умуче, од жртвеника дође глас, сличан удаљеној грмљавини. Тај глас збораше овако: „ Змијо лукава и погубна! Ти ниси заситила злоћу тиме што си сав свет прогутала, па хоћеш и оног оји се привио уз милост Моју да уграбиш и проздереш. Или је у њега толико грехова да си их ти изједначио са крвљу Мојом, проливеном за њега на Крсту? За блуднике, грешнике, за безаконике. Ја сам се распео и пречисте Своје руке за њих раширио, да би сваки који хоће да се спасе, прибегао и спасао се. Ни од кога се Ја не одвраћам и никоме не ускраћујем Моју доброту, па макар неко и хиљаду пута на дан долазио к Мени и одлазио, и опет се приближавао…“…

Док је овај глас грмео, ђаво као укопан стајаше, не будући у стању ни да бежи ни да се сакрије. А покајник, како је прострт пред иконом лежао у сузама, тако је и нађен да се упокојио…