Постоји ли нада у овом свету…

Постоји ли нада у овом свету…

Дан је тмуран, ја мамуран, певао је некад Бора Чорба…

Дан је и данас тмуран, дува ветар, али више од свега су тмурнији људи који су се могли видети на улицама овога града. Замишљени, удубљени у своје мисли, види се колико боли постоји на овоме свету. Неко то боље, него лошије подноси, али се сена брига и проблема видела у њиховим очима…

Једна старија жена, са својих 60- так година, претурала је по контејнеру и тражила хлеб. Пришао сам бојажљиво, не желећи да нанесем још невоље у њеној души, чак сам се и плашио да јој приђем. Погледала ме је, тужно се насмешила, јер није пронашла хлеб, нити ишта друго од хране. „ Сине мој“, обратила ми се, „ људи данас и хлеб бацају, а некада се и проја гутала, некада се и кора јела, а данас, е, сине мој… Не знају људи каква времена тек предстоје, не знамо да ценимо вредности, хлеб бацамо, а свога не волимо…“…

Толико искрености и љубави у тој простодушној жени, која се само тихо окренула и кренула у својој старој, одрпаној одећи, носећи стари хлеб који је пронашла, остављајући ме у мислима да се бар за тренутак замислим…

Хомо, qуо вадис…

Да ли је баш све тако црно, да ли нада више не постоји? Да ли спасења уопште нема, или ипак оно постоји, само се треба потрудити? Постојање Божије у овом свету огледа се кроз низ животних примера где је Бог помогао онима који су Му се искрено обраћали, који су Га искрено у молитвама призивали, који су са сузама у очима видели у Њему једини спас…

Стварност или фантазија, уобразиља, реалан Спас или рецидив прошлости, „ опијум за народ“ како су то неки „ мудро“ зборили, видећемо…

Неко ће поверовати, неко се неће ни окренути, али како је једна дивна монахиња рекла, па „ не може се нико силом у Рај натерати…“…

Кроз низ животних ситуација, што из личног искуства, што оних који су други људи проживели, нека свако одлучи којом ће животном страном аутопута кренути…

Нека вас све драги Бог чува…