Влашка магија и сатанизам…

Влашка магија и сатанизам…

Влашка магија спада у једно од најинтригантнијих и веома егзотичних наслеђа културног наслеђа Источне Србије. Представљала је идеалну прилику за очување паганских обичаја. Интересантно је да и Бог и ђаво представљају извор моћи, те та два идентитета нису јасно раздвојена, јер како је могуће користити за добра дела, тако је могуће користити је и за лоша дела. Врачаре ће за себе увек говорити да примају поруке од Бога, светитеља, или пак анђела, мада се то исто може применити и за демоне и Нечастивог.

Наравно, веома је битно напоменути да се врачаре и те како користе Црквом, која их сматра грехом. Наиме, одређеног човека кога мучи нека мука, често ће послати у цркву или манастир као део неког магијског ритуала. Онај ко је решио, на жалост, да се бави влашком магијом, неопходно је да дозволи да му буду отворена сва чула и да буде непрекидно у контакту са природом и духовима. Како је присутна црна магија, којом се одређена особа „ тера“ да уради одређене ствари или јој се наноси бол, тако постоји, наводно, и „ бела „ магија, која служи како би се одређене чини уклониле са човека…

Многобројна сујеверја везана су за влашку магију. Раскрснице, прорицање судбине детета кад се роди, лечење разних болести, само су део фолклора који проистиче из поменуте магије. Извођење ритуала у глуво доба ноћи, скидање до гола, летеће тихе „ молитве“, само утерују страх у кости од њихове окултне, рекао бих демонске опчињености…

Био сам присутан у неколико наврата извођењу „ тајанствених“ ритуала које су изводиле врачаре, и мало је рећи да утерују леди крв у жилама. Да ли је потребно напоменути, да онима који су се одлучили на тај корак, влашка магија не само да није помогла, него је, напротив, још више погоршавало здравствено или неко друго стање. Уместо да се обрате цркви и Једином Васкрслом Христу за помоћ, наш народ сеје горке плодове одласком код влашких врачара, товарећи на своја плећа још веће бреме греха, а о сетви а и не причамо…

Сатанизам је култно учење чији следбеници идентификују Сатану (Ђавола) са архетипом, прекосмичком силом, истинским живим бићем, или неким аспектом људске природе. Иако је добио име по Сатани, који се повезује првенствено са злом и искушењем, следбеници сатанизма га пре означавају као духовни пут који се супротставља уобичајеном, и то најпре по томе што за главну максиму духовног обогаћења узима побољшање самога себе, а не повиновање нечем вишем (углавном Богу). Сатанисти махом тврде да се уопште не клањају Сатани нити било ком другом божанству као и да не прате принцип зла. Неки следбеници тврде да се уместо поштовања божанских закона или природних принципа, и потчињавања неком божанству или моралу, они углавном усредсређују на материјално или физичко напредовање под вођством виших бића или принципа. Из овог разлога, многи савремени Сатанисти одбацују традиционална религијска веровања и ставове у корист егоистичнијих погледа на свет и природне законе. Насупрот томе, веома је распрострањено веровање да се сви следбеници сатанизма клањају Сатани и врше његову вољу приносећи обилно жртве и извршавајући самоубиства.

Међутим, најпотреснији су примери људи који су огрезли у зло сатанизма. Пример младића из једног нашег великог града, који се забављао са девојком, не знајући да је она сатаниста. Из љубави према њој, радио је до касно у ноћ сваког дана, док је преко дана боравио на факултету који је студирао. Интересантна је чињеница да му девојка није давала да се одмори током дана, терајући и измишљајући разне ствари које је требало да уради. Увече, преморен од свакојаких обавеза, једноставно је само желео да се одмори и легне у кревет. Ту наступа његова девојка, која му говори неке несхватљиве „ молитве“ на уво, док он тоне у дубок сан. Временом, његов однос према родитељима се драстично изменио. Почео је да их мрзи, да их избегава, напустио је пријатеље, а свештенике и цркву једноставно није могао да гледа. По сазнању да му је девојка сатаниста, мајка га одводи у оближњу цркву, у коју он не може да уђе, јер свуда око ње види пламен, и нечастиве демоне који му се ругају и говоре да је он само њихов. После великих проблема, читања молитви, и великих психичких траума које је преживео, младић се враћа на прави пут, и схвата колико је опасан пут којим је кренуо…

Много је примера и из влашке магија, као и из сатанизма. Једно је сигурно, то су веома опасни путеви који доносе можда тренутну материјалну корист, и можда неку врсту духовног задовољства, али то је сигуран пут у пропаст, којим, поготово млади, данас иду…

Наравно, никад не треба осудити човека. Никад се не зна када ће и њега Господ вратити на прави пут, и он је, као и сваки човек, достојан спасења. Увек треба осудити грех, а за њега се молити, јер можда смо и ми некад били велики грешници, па је Господ нашао могућност да нас спаси и избави на прави пут…

Никад не смемо то заборавити…

Нека вас драги Бог чува све…