Врачање, гатање, црна магија… (други део)

Врачање, гатање, црна магија… (други део)

Настављамо даље, само овог пута са неким конкретним примерима из живота, не улазећи дубље у полемику да ли је то истина или не….

Давних 80- тих година прошлог века, стеге комунизма по питању религије су почеле полако да попуштају. Вакуум који се појавио током десетина година у душама људи требало је некако попунити, надоместити ту вечиту чежњу човекову ка нечем недокучивом, недодирљивом, нешто што ће смирити његово срце у данима искушења. Међутим, чини ми се, управо због тих година прогона Цркве, човек се окреће некој другој страни, те интензивно размишља о окултном, а не мистичном. Тако смо и ми млади, немајући правог водитеља у тим годинама прелома у целом свету, желели да осетимо нешто што ће покренути нашу знатижељу за оностраним, почели да „експериментишемо“ по том питању. Једна од омиљених „ игара“ тог периода било је призивање духова. Младост, лудост, али опет нешто тако неодољиво што нас је привлачило да осетимо ту врсту доживљаја. Лудост, која умало није коштала живота једну од мојих пријатељица из времена детињства…

Наиме, сама игра састојала се у томе, ако се добро сећам, да се изрежу сва слова абецеде, као и сви бројеви, и потом да се поређају у круг. Била је потребна једна врста чаше која би се ставила на средину тог круга, и она је служила за комуникацију са духовима. Онај који је желео да призове одређеног духа, обичну умрлу особу, стављао је руку и призивањем, постављао му је питања. Тако је и моја пријатељица урадила. Остали су седели у кругу, нервозно чекајући шта ће се десити, док је у просторији био мрак, док је у средини горела само једна свећа. Одједном, њена рука је почела сама од себе да се креће, исписујући име неке њене преминуле рођаке. Тада почиње да се догађа нешто чудно. Иако напољу није било ветра, иако је било веома лепо време, у једном тренутку креће да дува ветар у просторији, док су се ствари неконтролисано померале и падале. Чули су се неки јако чудни, неприродни звуци и у том тренутку настаје општи метеж, страх. Неко је покушао да укључи светло у просторији, али једноставно није могао да дође до прекидача. У паничном страху, моја пријатељица излази на терасу, да би је у том тренутку у главу погодила саксија која се налазила на спрату изнад њеног. Остали су некако успели да се дочепају врата, и да са великим страхом излете напоље. Шта се те ноћи дешавало, нећу коментарисати, већ ћу оставити вама, драги моји читаоци, да сами закључите. Срећом, моја пријатељица се опоравила, и никад после тога нисмо више радили сличне ствари…

Током 90- тих година, ратна стихија је захватила једну државу која се некад звала Југославија. Лудило, општи хаос, депресија, са свим негативним последицама које су носила та времена. Тада почиње моје интересовање за религију, али још увек недовољно да бих се озбиљније посветио томе. Једне вечери, у једном малом граду на југу Србије где сам био на служби, док сам се са мојим пријатељима спремао да изађем у град, један од њих предложи да одемо код једне жене, да нам погледа мало у зрна и у длан и каже нам шта ће нам се догодити, односно каква нас будућност чека. У првом тренутку, била је то забавна идеја, те смо кренули, онако знатижељни, а после би већ организовали своје време у граду. Дошли смо до ње, где нас је наш пријатељ упознао, и заиста љубазно нас је примила и питала шта желимо. Наш пријатељ је објаснио врсту наше посете, те сви седосмо за сто, и тада креће „откривање“ наше будућности…

Оно што се на почетку чинило забавним, у мени поприма неку другу димензију. Хвала Богу, па сам био последњи, јер су моја унутрашња нервоза, нека врста страха и неповерења према тој жени попримали све већи анимозитет. Један по један, моји пријатељи су сазнавали шта ће се догодити са њима. Али, уместо неке врсте среће, еуфорије, у њиховим очима сам видео страх, велики страх. Полако, али сигурно, долазио сам и ја на ред. У том тренутку, у мојој души догодио се неки велики преокрет те сам завапио у себи, колико сам могао: „ Драги Боже мој, не занима ме ништа шта ће се догодити, нека буде како буде, само ме,, молим Те, извуци одавде, никад више нећу ићи код гатара, врачара, молим Тее!!!“. Дошло је време и ја сам пружио руку, истовремено се молећи у себи. За дивно чудо, рекао бих Божију помоћ, мени није могла ништа да „види“. Не сећам се баш тачно свих речи, али некако би то овако изгледало; „ Заиста занимљиво, код овог младића не могу ништа да видим, све је некако тмурно, мрачно, нешто ми не да да видим његову срећу, његову будућност…“. Састанак се завршио и ми смо кренули својим путем, покуњених глава и ћутећи. Наравно, без икаквог коментара, али само да напоменем, мој пријатељ који је очекивао највећу срећу, трагично је страдао у неким будућим, ратним сукобима који су уследили…

На крају, споменућу само још једну особу коју сам познавао, а која се отворено бавила црном магијом, влашком магијом. Отворено је причала да је намерно другима чинила зло, раздвајала особе, чинила другима да полуде, разне јако ружне ствари. Из разумљивих разлога, мада ми сигурно многи неће веровати, не могу да кажем о коме се ради. Ћерка јој је погинула док се враћала из иностранства кући, унука завршила у јако лошем браку, унук такође убио неког, као возач. Без коментара, да ли је то нека врста проклетства или није, али „ како добро дрво даје добар плод, тако и зло дрво мора давати рђавог плода…

Као и свима нама, и тој особи је дошао крај. Нисам био присутан, али сам чуо приче да се три дана растајала са душом и да је умирала у највећим мукама, да су јој три свештеника читала непрестано молитве, и да је крај био више него тужан. Ни овде нећу коментарисати, мислим да је паметном доста…

Има доста примера, али сваки већи текстуални садржај једноставно „ смара“ читаоца. Задржаћу се на ових пар примера. Да ли ће неко веровати или не, његова је ствар. Можда је неко сматрати ово великом глупошћу, можда ће неком бити на духовну корист. Уосталом, не може се нико на силу у Рај утерати…

Као и увек, отворен за питања, слободно се јавите…

Нека вас драги Бог чува све…